Kada kažemo Janika Balaž, prvo što nam padne na pamet je tamburaška muzika. A sa druge strane kada kažemo tambura, nekako nam prođe kroz glavu i ovo ime. Pored Zvonka Bogdana, Janika predstavlja jedan od simbola tambure, ali i mnogo više od toga – on reprezentuje čitavu jedanu kulturu i jedan period istorije naših prostora
Ko je bio Janika Balaž?
Janika (Jovan) Balaž je rođen u Lukinom Selu u blizini Zrenjanina 23. decembra 1925. godine. Ako uzmemo u obzir da mu je deda bio poznati peštanski cimbalist, otac tamburaš, a deda po majci, Slovak, svirao kontrabas u crkvi, Janiki je bilo predodređeno da bude muzičar. Počeo je svirati sa šest godina na očevoj tamburi, a ubrzo dobija i svoju. Janikina majka je povela sina sa sobom i kupila mu prvu tamburu u Bačkom Gradištu. U povratku za Bečej, Janika je već stekao simpatije saputnika u vozu svirajući “Kad se Cigan zaželi medenih kolača” i “Boci, boci tarka”. Tada je zaradio i prvih osam dinara, za koje je govorio da su najlakše zarađene para, za najlošiju izvedbu koje je ikad dobio.
Muzičko obrazovanje
Sa osam godina počeo je da šegrtuje u kafani koja se zvala “Udruženje malih bogataša” u Bečeju. Počeo je od nameštanja stolica i čišćenja, da bi kasnije imao zaduženje da naštima i briše instrumente. Prvu bandu je formirao sa bratom i jednim drugom oko 1935. godine. Učio je da svira više instrumenata, kako bi mogao da menja kolege i u svom i u drugim orkestrima. Violinu je učio kod njemu najdražeg učitelja Dežea Hevešija, ali ubrzo prelazi na tamburu, koju uči od poznatog tamburaša Imre VinceaTakođe pohađa časove i kod Ise Hadnađeva, od koga po najviše dobija znanje iz oblasti klasične muzike. Po dolasku u Suboticu i Horgoš, gde narednih sedam godina nastupa sa gupom “Braća Kozaci”, i gomila svoje znanje mađarskih pesama, učivši od Bele Lakatoša i drugih umetnika.
Profesionalna karijera
Prvi profesionalni tamburaški orkestar u kom je nastupao Janika Balaž je orkestar Radio Titograda. Mali Maćika, tada jedan od najboljih primaša, Janika, i još nekoliko tamburaša iz Subotice odlaze u Crnu Goru, na poziv Radija. Janika je u Podgorici pekao zanat u dva radijska orkestra – sinfonijskom, na violini, i tamburaškom na primu. U Novi Sad dolazi 1951. godine gde se zapošljava u Radio Novom Sadu, i ostaje do svoje penzije, 1987. godine. Koncertmajstor Velikog tamburaškog orkestra postaje po njegovom formiranju 1957. godine, a pod dirigenstsko palicom velikog Save Vukosavljeva.
Janika je formirao mali tamburaški sastav 1962. godine, sa kojim je krenuo da tezgari po novosadskim kafanama. Upravo ovaj mali “tezgaroški” sastav doneo je Janiki slavu, o kakvoj nije ni sanjao. Banda je svoje prve nastupe imala na Ribarcu, zatim na Tekijama, a od 1966. na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde se ova čaobna tamburaška priča zaokružila i postala jedna od najvećih vojvođanskih legendi. Slikar Ratko Šoć, je ovoj bandi dao naziv “Osam tamburaša”, 1975. godine jedne pijane večeri. Tada je i napisao stihove čuvene pesme, koja postaje neformalna tamburaška himna, ali i jedan od simbola grada Novog Sada.
Svetska slava
Iako je Janika obeležio jedan period i postao ikona tamburaške kulture na ovim prostorima, malo je poznata njegova karijera van granica tadašnje države. Put do šire popularnosti Janika i njegovi tamburaši počeli su učestvovanjem u legendarnom filmskom ostvarenju Saše Petrovića “Skupljači perija”, koji je ovaj tamburaški sastav sa Oliverok Vučo odveo u parisku Olimpiju. Janikini tamburaši su imali ulogu i u kasnijem filmu “Biće skoro propast sveta”. Nakon uspeha ovih filmskih ostvarenja, Janika i njegovih Osam tamburaša s Petrovaradina bili su senzacija širom čitavog sveta.
Uticaj na kulturu
Vrlo brzo, Janika Balaž postaje živa legenda i simbol tamburaške svirke, i svega onoga što ona sa sobom nosi – Vojvodinu, cigansku pesmu, mađarsku romasnu, novosadske kafane, čarde na Dunavu… Njegov lik postaje ikona koja je inspiracija daljim muzičarima, ali i rediteljima, slikarima, pesnicima i tako dalje. Njegov spomenik danas podseća novosađane i sve koji dođu u Novi Sad na ono što ovaj grad i cela Vojvodina ima, a to je jedan biser koji nosi ime Janike Balaža, i čuva njegovo delo koje će živeti zauvek.
Izvori
– D. Marković, Jovan Janika Balaž i “Osam tamburaša s Petrovaradina”, 2008.